Četvrtak, Maj 31, 2012
me, myself and I
nazovimo ga dan 1
Blog mu manje-vise dodje nesto kao online dnevnik, ali pisan sa nadom da ce se naci neka osoba dovoljno smorena da ga procita. Nikad nisam bio dobar u pisanju, valjda zato sto profesori nikad nisu razumeli ono sto ja pisem. Nadam se da ce se naci jos par osoba koje me podrzavaju ili bar razumeju, ipak svaki covek mora kad tad da izbaci sve svoje misli.......
Ljudi se lako razocaraju u zivot, a nisu ni svesni njegove vrednosti. Zaista je tacno ono sto ljudi kazu:" ne znas koliko nesto vredi dok ga ne izgubis". Niko, pa cak ni ja, nije izuzetak od ove poslovice, ali sta je sa stvarima koje nikad nismo ni nasli ? Na koji nacin njih da cenimo i kolika je njihova vrednost ???? Cudno je to kako ljudi moraju da postave pitanje, cak i ako znaju da na njega ne postoji odgovor, ili bar ako postoji oni ga nece dobiti. na kraju svakog pitanja, logicno je da stoji i znak pitanja.... Nadam se da ce neko u buducnosti izmisliti i "znak odgovora" jer nije tako lako odrediti da li je pitanje manje ili vise vazno od samog odgovora na to pitanje. Kao na foru :" e ja sam pitanje i ja moram da se zavrsavam nekim poebnim znakom, a odgovor na mene je toliko nebitan da i obicna tacka moze da ga zadovolji". I meni je na nekako smesan nacin na koji razmisljam, ali bas u tom specificnom razmisljanju se nalazi granica izmedju deteta koje sam bio i coveka koji tek treba da postanem, a mozda neko na mene vec gleda kao na odraslog coveka ili pak kao malo dete koje jos uvek treba da uci. Jedno je sigurno:" ni ja ne znam ko sam i mnooogo bih voleo da pronadjem sebe"........ se ya
iks de
odgovore ne cekas,dajes ih sam :P
a i profesori bi vise cenili tvoje radove kad bi vise citao i tako obogatio recnik :D
